PLESOVI: Ponedeljak Utorak Sreda Četvrtak Petak Subota Nedelja 19:30h 21h 19:30h 21h 20:30hTermini održavanja časova folklora:
Lokacija: Studentski dom "Karaburma", Mije Kovačevića 7b.
Narodna kola – folklor se vežba u okviru dela časova Standardnog i latino plesa.
SRPSKA NARODNA KOLA:
Narodna kola se prvenstveno uče u Kulturno umetničkim društvima počevši od najmlađih pa do najstarijih. Kulturno umetnička društva su kod nas dosta brojna i smatraju se organizacijama od nacionalnog značaja za očuvanje tradicionalnih vrednosti, pod pokroviteljstvom su državnih, regionalnih i opštinskih institucija. U organizacionom i finansijskom smislu su u dosta boljoj poziciji u odnostu na plesne škole.
Kulturno umetnička društva na raspolaganju često imaju svoje prostorije, kostime, finansijska sredstva za putovanja i druge delatnosti koje im obezbeđuje osnivač ili pokrovitelj. Odnos kulturno umetničkih društava prema plesnim školama je do skoro bio negativan u smislu da je ples nešto strano, a ovo je naše. U poslednje vreme se to dosta promenilo tako da kulturno umetnička društva u svom sastavu imaju i plesne sekcije. Sa druge strane u dosta plesnih škola se rade osnove naših narodnih igara – kola.
Pristup učenju narodnih igara u kulturno umetničkim društvima je detaljan i obuhvata sva kola iz naše zemlje a i šire. Međutim, izgubila se ona prvobitna društvena komponenta i suština kola, a na tome kulturno umetnička društva gotovo ništa ne rade. Jedan od značenja pojma kolo je i igranka, skup, vašar odnosno društveno javni događaj. Interesantno je da plesne škole na plesnim večerima i igrankama više promovišu narodna kola nego kulturno umetnička društva. Posledica toga je da je kolo postalo više scensko-pozorišni događaj za gledanje, a ne za igranje i učestvovanje u njemu.
Sve je manje mladih ljudi koji znaju da igraju bilo koje kolo u svom osnovnom obliku. Postoji izvesna doza i negativnog stava mladih ka kolu kao nečem ruralnom, primitivnom… Malo se zna o tome da je i valcer ili salsa nečiji „primitivni i ruralni narodni ples“ već se to prihvata kao moderno i napredno.
Ovakva situacija sa igranjem i odnosom prema našim narodnim igrama uzrokovana je i promenom načina života. Sela kao mesta na kojima je nastajala i negovala se tradicija narodnih kola su u stagnaciji, a primenom tehnoloških dostignuća u selu se živi kao u gradu. Tehnološka dostignuća treba da pomognu istom cilju, a ne da budu jedan od uzroka zaborava naših narodnih igara. Zbog ovog raste značaj kulturno umetničkih društava i svih onih koji se bave očuvanjem i popularizacijom naših narodnih plesova-kola.
Imajući u vidu prethodno navedeno mi smo škola plesa koja od svog osnivanja u programu ima i učenje naših narodnih plesova – kola. Zastupljena su najpopularnija kola: užičko, moravac, žikino, čačak, vlaško, sa-sa…
Pristup učenju je takav da se kola popularizuju, da se nauče koraci koji se mogu igrati u svakodnevnim prilikama (slavlju, svadbama itd.). Često su oni koji su imali odbojan stav prema kolu zavoleli da ga igraju kad su shvatili da mogu lako i uspešno da ga nauče.
NEKI OSNOVNI POJMOVI O NARODNOJ IGRI – KOLU:
Pojam kolo ima više značenja:
-
Oblik igre – lanac međusobno povezanih igrača koji se kreću po kružnoj liniji;
-
Grupa osoba, ograničenog ili neograničenog broja koja učestvuje u igri;
-
Igranka – javni skup na kome se igra kolo, bez obzira da li se igra tradicionalno ili ne, pošto je sama igranka tradicionalna;
-
Vrsta igre, koja osim kružnog oblika ima i posebnu melodiju i pripada određenom tipu. Ovde se misli i na vrstu melodije i način igranja kola, pa tako postoje: moravac, čačak, užičko kolo itd;
-
Kružna igra sa melodijom ili bez, kao tipičan izraz i stilska odlika etničke grupe kojoj pripada. Tako postoje srpsko, bugarsko, makedonsko kolo…
KARAKTERISTIKE KOLA:
Kolo kao oblik narodnog plesa je široko rasprostranjeno skoro u svim narodima. Naročito je karakteristično za južnoslovenske narode. Isto značenje ima i termin ORO ili HORO. Oro kao termin se više koristio na područjima Crne Gore, jugoistočne Srbije, Makedonije i Bugarske. U ostalim krajevima se koristio više pojam Kolo. Osnovno značenje termina kolo je cirkulus kao obruč, krug. Horo ili oro potiče od grčke reči horos, što znači skup ljudi, igranka, igra.
Od ovih pojmova nastali su:
-
Koregrafija – opisivanje i danas češće osmišljavanje plesnih oblika i varijacija, pa se onaj ko to radi zove koreograf.
-
Koreologija – nauka koja se bavi proučavanjem plesova, njihovim nastankom, razvojem itd.
-
Etnokoreologija – proučavanje narodnih plesova.
OBLICI KOLA:
Oblici kola i tipovi kola u Srbiji u vizuelnom, spoljnom obliku nisu mnogo raznovrsni ali zato postoji pravo bogatstvo koraka, melodija, odnosno načina izvođenja i igranja kola.
Oblike narodnih plesova možemo podeliti na više načina ali su u koreologiji prihvaćine sledeće podele:
-
Oblici sa neogrančenim brojem plesača (otvoreno i zatvoreno kolo);
-
Oblici sa ograničenim brojem plesača (solo ples, plesovi u parovima, trojkama četvorkama…);
-
Složeni oblici plesova – nastali kombinacijom prethodna dva oblika plesa.
Zatvoreno kolo u najmanjem obliku čine dvoje ljudi – par, kao i u plesu. Obično su to mladić i devojka. Čim se do njih uhvati treći i zatvore kolo. Ulaženjem novih igrača kolo raste. Ulazak u kolo ima razne procedure ili znakove, ali im je osnovno dozvola drugih igrača. Obično se hvata u kolo tako što muškarac ide između dve devojke (žene) i obrnuto. U zatvorenom kolu su svi igrači ravnopravni.
Otvoreno kolo je češći oblik. Ovde se zna gde je početak a gde kraj kola. Krajnji desni igrač je prvi ili kolovođa, a poslednji igrač u kolu je kec. Ova dva igrača su veoma važna i moraju biti dobri igrači jer se celo kolo po njima upravlja. U istom smislu ima značaj i trećak odnosno svaki treći igrač u kolu. U otvorenom kolu može se hvatati na isti način kao i u zatvorenom presecanjem tj. ulaženjem u kolo ili hvatanjem na kraju kola kao poslednji. Otvoreno kolo se može kretati pravolinijski (lesa), vijugavo, može se prekidati i praviti drugo kolo, spajati sa drugim kolom. Pojedini igrači ili parovi mogu imati solo deonice paralelno sa igranjem kola. U ovom smislu otvoreno kolo je raznovrsniji, slobodniji i bogatiji oblik plesnog izražavanja u odnosu na zatvoreno kolo.
Postoje oblici, kolo na kolu, kolo u kolu, i drugi koreografski oblici ali se oni danas ređe igraju i viđaju izvan kulturno umetničkih društava.
Najčešće držanje između igrača u kolu je za ruke, a može biti ispod ruke, sa ispretpletanim rukama (lesa), sa rukama na ramenima, zagrljeni i dr.
Kretanje zavisi od koraka koji su specifični za svako pojedinačno kolo. Najčešće kretanje je sleva u desno i obrnuto. Ukoliko imaju isti broj koraka u obe strane onda su to simetrična kola, a ukoliko nemaju onda su to nesimetrična kola. Skoro sva kola se kreću u desno, čak i ona simetrična, jer dužina koraka u desno se razlikuje od one u levo. Sva druga zamisliva i nezamisliva kretanja su u stvari rezultat i ukras svakog kola ponaosob. Mogu se videti u izvođenju kulturno umetničih društava, dok neke korake i kretnje mogu izvesti samo vrhunski igrači.
MUZIKA I KOLO:
Kolo se igralo uz pratnju muzike, a karakteristično je da su svirači pratili kolovođu i on je bio svojevrsni dirigent. Postojali su i znaci muzici (klecanjem kolena npr.) kada da uspori ili ubrza. To je davalo svojevrsnu interakciju između igrača i muzičara, tako da je svako kolo igrano na drugi način. Ovo je zajedničko nastanku nekih drugih plesova (tango).
Kolo se igralo uz pevanje ili uz pevanje i pratnju muzike. Tako su nastale pesme „poskočice“ veselog i šaljivog sadržaja.
Neki krajevi su sačuvali i gluvo (nemo) kolo bez pratnje muzike i pesme već se takt davao naglašenim udarcima stopala o tlo. Ta kola su sačuvana u Krajini (glamočko kolo), Hercegovini i Crnoj Gori.
STIL I IGRANJE:
Stil igranja vežan je za geografsko područje i etničku zajednicu na tom prostoru. Danas kulturno umetnička društva koncipiraju svoj program baš na osnovu stila igranja, tako da su igračke celine podeljene na etnokoreološka područja. Tako imamo igre iz Šumadije, Zapadne Srbije, Vlaške igre, Kosovsko metohijske igre itd. Svako ovo područje karakteriše jedinstven stil igranja, drugačije narodne nošnje, muzika i pesme.
Za svakodnevnog, amaterskog i rekreativnog, osnovno obrazovanog igrača važnija je druga osobenost a to je da bez obzira na šarolikost i raznovrsnost, dosta kola imaju isti ili veoma sličan igrački obrazac. To znači da se muzički i po nazivu različita kola danas igraju na isti način.
Od koraka je najčešći tzv. šesterac. igrate tri koraka u desno, tri koraka u mestu, zatim tri koraka u levo, pa tri u mestu i to se stalno ponavlja. Na ovaj način možete igrati, moravac, užičko, žikino kolo. Karakteristika ovih kola je da se smatraju simetričnim.
Vrlo često se igra i tzv. vlaško kolo, sa osam koraka. Četiri koraka idete u desno, zatim dva u mestu, pa jedan u levo, i jedan u mestu. Sve se to zatim ponavlja. Ovo se igra na više sličnih kola – melodija. Pripada nesimetričnom kolu.
Čačak je najteži i češće se igra na deset (dvanaest) koraka, ili tri u desno, tri u mestu, dva u levo, dva u mestu, jedan u levo i jedan u mestu, pa sve ponovo. Za čačak kažu da se igra na 3, 2, 1.
Niški sa, sa je ritam koji se vrlo često upotrebljava u narodnim novokomponovanim pesmama i na njih se igra pored originalnog kola. Može se igrati na šest (najčešće) ili na osam koraka. Koraci su jednostavni, dva desno, dva nazad, dva napred pa sve ponovo.
Ubedljivo najčešće se igra varijanta makedonskog kola lesnoto uz skoro sve narodne novokomponovane pesme. U igračkom smislu ovo se ne smatra kolom već je kolo samo po spoljno vizuelnom obliku tj. igrači igraju na način kao što igraju u kolu. Koraci su tri u desno, dva u mestu pa ponovo. Kretanje je stalno u desno. Za ovo nije potrebno nikakvo učenje, dovoljno je da se „uhvatite u kolo“ i zaigrate.
Poseban deo su vojnička kola (oficirsko, kaplarsko,…).
SIRTAKI:
Sirtaki (grčki – syrtaki) je izmišljeni ples, koji se, za razliku od većine grčkih narodnih plesova, ne pleše u otvorenom krugu, već u redu, pri čemu plesači ruke drže na ramenima svojih suplesača.
Sirtaki je stvorio Mikis Teodorakis 1964. godine kao muziku za film Grk Zorba (sniman po romanu Nikosa Kazancakisa). Navodno je stvoren kako bi se glavnom glumcu Entoni Kvinu, koji nije bio nadaren za izvođenje grčkih plesova, olakšalo snimanje (originalno je planirano da se u završnoj sceni izvede peto-taktni Pentosalis). Zajedno sa filmom, sirtaki je stekao međunarodnu slavu i postao je za ne-grke pojam grčkog plesa.
Ime je sirtaki dobio od narodnog plesa Sirtos, naime sirtos horos, što znači uglačani ples, što je u suprotnosti sa skokovitim plesom, pidiktos horos. Koreografija novog plesa je počinjala sa laganim koracima konstantinopoljskog Časapika (Ples Ubica iz Konstantinopolja) i završava se u bržem ritmu koracima Časaposervikosa.
Sirtaki je deminutiv sirtosa, tradicionalne vrste grčkog narodnog plesa. Skoro svako ostrvo ili grupa ostrva ima svoj sopstveni sirtos, poput sirtos Skiros, sirtos Silivrianos sa Naksosa ili Kaniotiko (sirtos sa Kanija, Krit). Na kontinentu takođe postoje plesovi, poput sirtos Sarakatsan, koji sadrže u imenu sirtos, ali sa sirtos u 2/4 taktu sa plesnim ritmom dug-kratak-kratak nemaju ništa zajedničko.
Sirtos se pleše u otvorenom krugu i sa neograničenim brojem učesnika, dok se sirtaki, mali sirtos, zbog mogućnosti za slobodne kombinacije figura (u suprotnosti sa fiksnim koracima tradicionalnih narodnih plesova), obično izvodi od strane dva ili tri uigrana plesača.
Za sirtaki vazi pravilo „koliko vođa toliko koreografija“.
Kod nas se u plesnim školama uče obično po dve koreografije sa sporim koracima koje se u nekim detaljima razlikuju od škole do škole
POGLEDAJTE NAŠE VIDEO ZAPISE NARODNIH IGARA – FOLKLORA:
(Izbor video zapisa možete izvršiti klikom na neki od ponuđenih u okviru tastera PLEJLISTA u gornjem levom uglu.)
BUDIMO U KONTAKTU!